Vremenske i mesne rečenice – kako ih prepoznati?

U nastavnoj praksi vremenske i mesne rečenice deluju kao najlakši tip rečenica. Učenici su gotovo sigurni da ih ne mogu pomešati ukoliko dobro nauče veznike. Međutim, ni sa ovim rečenicama nije baš tako jednostavno. Ponekad se njihovi veznici pojavljuju i kod drugih rečenica i onda se mogu javiti nedoumice.

Najčešće se pomešaju vrste ili se jednostavno vremenske ili mesne rečenice ne prepoznaju.

U nastavku teksta definisaćemo vremenske i mesne rečenice, objasniti ih na određenim primerima i uputiti vas na koji način ih najlakše možete savladati.

Zašto su složene, a zašto zavisne?

Vremenske i mesne rečenice pripadaju složenim i to zavisnim rečenicama.

Da li ćemo neku rečenicu odrediti kao prostu ili složenu to zavisi od njenog sastava. Ako za prostu rečenicu važi da je sastavljena samo od subjekta, predikta i još ponekog dodatka (objekat, atribut…), onda je složena rečenica nešto sasvim drugačije – „složenije”.

Složena rečenica mora imati više članova od proste. Međutim, valja istaći da se ovo konkretno odnosi na jedan određeni član – PREDIKAT. Dakle, složene rečenice imaju dva ili više predikta.

Pogledajte i uporedite sledeće primere:

1. Dete uči. (jedan predikat = jedna celina = prosta rečenica),
2. Dok uči, dete razmiljša. (dva predikata = dve celine, ali sastavljene u jednu rečenicu = složena rečenica).

Osobina zavisnosti

Vremenske i mesne rečenice, na osnovu kriterijuma (ne)zavisnosti, pripadaju zavisnim rečenicama. Iz prethodne rečenice Dok uči, dete razmilja, možemo zaključiti da sadržaji u tim celinama, tj. klauzama nisu jednaki. Jedan sadržaj je glavni, ima prednost – dete razmišlja, a drugi je uveden na osnovu njega, tog glavnog i zato je zavistan – dok uči.

Šta su vremenske rečenice?

Vremenske ili temporalne rečenice jesu zavisnosložen tip rečenica u kojima sadržaj iz zavisne klauze ukazuje na vreme odvijanja procesa, radnje označene prediktom u glavnoj klauzi.

Dakle, na nivou proste rečenice, to bi se moglo uporediti sa odnosom koji priloška odredba za vreme ima prema predikatu.

Primeri vremenskih rečenica:

1. Doći ću [kad počne leto],
2. Maša čita knjigu [dok putuje],
3. Popila je kafu [pre nego što je izašla].

U rečenicama koje su navedene, možemo primetiti da se uvek izdvaja jedna glavna i jedna zavisna (vremenska). Ove glavne rečenice: doći ću, Maša čita knjigu i popila je kafu, mogu da stoje zasebno, samostalno i da kao takve imaju smisla. To ipak nije slučaj sa ovim drugim, koje se nalaze u zagradama.

Kad počne leto, dok putuje i pre nego što je izašla, same po sebi, negledano u celini sa rečenicama koje im prethode, ne znače ništa. Dakle, njihovo značenje zavisi od glavne klauze, one su na osnovu nje i uvedene i zato su zavisne.

Tipovi vremenskih odnosa

Dakle, vremenske rečenice ukazuju na vreme odvijanja radnje u glavnoj klauzi. Međutim, vremenski odnos između glavne i zavisne klauze nije uvek isti. U zavisnosti od konteksta u kome se upotrebljavaju, postoji tri tipa vremenskih odnosa:

1. Odnos istovremenosti (simultanost) – ukazuje da se radnja u zavisnoj klauzi potpuno ili delimično poklapa sa radnjom u glavnoj:

• Čitala je knjigu dok se sunčala.
• Pročitala je celu knjigu dok se sunčala.

2. Odnos prethodnosti – radnja u zavisnoj klauzi prethodi radnji u glavnoj:

• Napravila je doručak čim je ustala.
• Milan je izašao napolje nakon što je naučio hemiju.

Ovaj odnos pokazuje da je radnja u vremenskoj rečenici prethodila drugoj radnji: ona je prvo morala da ustane, pa tek onda da napravi sebi doručak, a Milan je prvo morao da nauči hemiju pa tek onda da izađe napolje.

3. Odnos poslevremenosti – ukazuje da se radnja u vremenskoj rečenici dogodila posle radnje u glavnoj:

• Pre nego što uđete, obavezno pokucajte,
• Uradila je domaći zadatak nakon što su je opomenuli.

Veznici vremenskih rečenica

Karakteristični veznici vremenskih rečenica su: kad, dok, čim, tek što, nakon što, pošto. Vremenske rečenice se odvajaju zapetom kada su u inverziji.

Primeri:

1. Odgovoriću joj kad razmislim,
2. Pričala je telefonom dok je putovala,
3. Čim stignete, javite se,
4. Pozdravili smo se sa svima pošto smo ušli,
5. Rasplakali su se tek što su se sreli,
6. Nakon što je dobila slabu ocenu, počela je marljivo da uči.

Šta su mesne rečenice?

Posebna vrste zavisnosloženih rečenica jesu i mesne (lokalne) rečenice. Njima se ukazuje na prostor, mesto vršenja radnje u glavnoj rečenici, tj. klauzi. Zato najčešće vrše funkciju priloške odredbe za mesto. Evo primera:

1. Sedi [gde hoćeš],
2. Neka otputuju [kuda žele].
3. [Gde se mnogo priča], malo se radi.

Primećujemo da se mesne rečenice gde hoćeš, kuda žele, gde se mnogo priča, odnose na predikate, tj. radnje u glavnim rečenicama: sedeti, otputovati, raditi.

Prilozi za mesto umesto veznika

Iz svih navedenih primera možemo zaključiti da se kod mesnih rečenica umesto veznika upotrebljavaju prilozi za mesto: gde, kuda, onde, odakle, dokle, kamo, tu, tuda, ovde…

Primeri:

1. Teško zemlji kuda prođe vojska,
2. Gde je tanko, tu se kida,
3. Idi kuda ti drago.

U vezi sa pisanjem mesnih rečenica važi pravopisno pravilo da se uvek pišu sa zepetom kada su u inverziji. Evo primera:

1. Kida se gde je tanko,
2. Gde je tanko, tu se kida.

U prvoj rečenici mesna klauza nije u inverziji, dok druga jeste i odvojena je zapetom.