Služba reči u rečenici: kako je pravilno odrediti

Služba reči u rečenici pokazuje koju ulogu reč ili skup reči ima u konkretnoj rečenici. Vrsta reči i služba reči nisu isto: imenica može biti subjekat, objekat, atribut, apozicija ili deo priloške odredbe, zavisno od odnosa prema drugim rečima.

Rečenični član	Uloga	Primer
Subjekat	nosilac radnje, stanja ili osobine	Ana čita.
Predikat	kazuje šta se subjektu pripisuje	Ana čita.
Objekat	dopunjuje značenje glagola	Ana čita knjigu.
Atribut	bliže određuje imenicu	Ana čita zanimljivu knjigu.
Apozicija	preimenuje ili dodatno objašnjava imenicu	Ana, moja sestra, čita.
Priloška odredba	određuje okolnosti radnje	Ana čita uveče.

Vrsta reči i služba reči: u čemu je razlika?

Vrsta reči je stalna gramatička osobina reči: imenica, pridev, glagol, zamenica, broj, prilog, predlog, veznik, rečca ili uzvik. Služba zavisi od mesta i odnosa reči u konkretnoj rečenici.

Rečenica	Reč	Vrsta	Služba
Marko čita.	Marko	imenica	subjekat
Vidim Marka.	Marka	imenica	objekat
Razgovaram sa Markom.	Markom	imenica	objekat uz glagol razgovarati
Došao je moj drug Marko.	Marko	imenica	apozicija

Zbog toga službu ne određujemo samo prema vrsti reči ili padežu. Uvek posmatramo značenje i veze među rečima.

Glavni i zavisni rečenični članovi

Glavni rečenični članovi su subjekat i predikat. Zavisni članovi su objekat, atribut, apozicija i različite priloške odredbe.

U rečenici Mala Ana danas čita zanimljivu knjigu u biblioteci službe su:

Ana: subjekat
mala: atribut uz imenicu Ana
čita: predikat
knjigu: objekat
zanimljivu: atribut uz imenicu knjigu
danas: priloška odredba za vreme
u biblioteci: priloška odredba za mesto

Subjekat

Subjekat označava nosioca radnje, stanja ili osobine iskazane predikatom. Gramatički subjekat najčešće stoji u nominativu i odgovara na pitanja ko? ili šta?

Učenik piše.
Deca se igraju.
Kuća je velika.

Subjekat može biti neiskazan: Putujemo sutra. Oblik predikata pokazuje da je subjekat mi. Postoje i bezlične rečenice bez gramatičkog subjekta: Smrkava se.

Predikat

Predikat kazuje šta subjekat radi, šta mu se događa, u kakvom je stanju ili kakva mu se osobina pripisuje.

Glagolski predikat

Glagolski predikat iskazan je glagolom u ličnom obliku:

Potok žubori.
Baka plete šal.
Učenici su završili zadatak.

Imenski predikat

Imenski predikat ima glagolski deo i imenski deo:

Ivana je učiteljica.
Reka je čista.
Marko je prvi.

U rečenici Reka je čista, ceo spoj je čista jeste predikat. Nije pravilno izdvojiti samo reč čista.

Objekat

Objekat je zavisni rečenični član koji dopunjuje značenje glagola i označava pojam na koji se radnja odnosi.

Pravi ili direktni objekat

Najčešće stoji u akuzativu bez predloga, a može stajati i u deonom genitivu:

Čitam knjigu. Akuzativ bez predloga.
Pozdravio sam druga. Akuzativ bez predloga.
Popio je vode. Deoni genitiv.

Nepravi ili indirektni objekat

Stoji u drugim padežima, sa predlogom ili bez njega, kada oblik zahteva značenje glagola:

Sećam se detinjstva. Genitiv.
Pomažem drugu. Dativ.
Mislim na ispit. Akuzativ sa predlogom.
Upravljam automobilom. Instrumental.
Govorimo o školi. Lokativ.

Nije svaki instrumental objekat. U rečenici Pišem olovkom, reč olovkom označava sredstvo i ima službu priloške odredbe za sredstvo. U rečenici Upravljam automobilom, instrumental je dopuna koju zahteva glagol i ima objekatsku službu.

Atribut

Atribut stoji uz imenicu i bliže je određuje. Odgovara na pitanja koji? kakav? čiji? koliki?

vesela deca
moja knjiga
prvi zadatak
krov stare kuće

Kongruentni atribut slaže se sa imenicom u rodu, broju i padežu: nova knjiga, nove knjige. Nekongruentni atribut nema takvo slaganje: krov kuće, haljina od svile, put do škole.

Apozicija

Apozicija je imenica ili imenička sintagma koja drugu imenicu preimenuje ili dodatno objašnjava. Najčešće se odvaja zapetama.

Milica, moja najbolja drugarica, trenira odbojku.
Beograd, glavni grad Srbije, leži na dve reke.
Upoznali smo Petra, novog učenika.

Apoziciju ne treba mešati sa atributom. Atribut opisuje imenicu, dok je apozicija imenuje drugim izrazom. Više primera nalazi se u lekciji apozicija i priloške odredbe.

Priloške odredbe

Priloške odredbe označavaju okolnosti u kojima se radnja vrši. Mogu biti iskazane prilogom, imenicom ili skupom reči.

Vrsta	Pitanje	Primer
Za mesto	gde? kuda? odakle?	Čekamo ispred škole.
Za vreme	kada? otkada? dokada?	Dolazim sutra.
Za način	kako? na koji način?	Govori tiho.
Za uzrok	zašto? zbog čega?	Drhti od hladnoće.
Za cilj	radi čega? s kojim ciljem?	Došao je po savet.
Za količinu ili meru	koliko? u kojoj meri?	Mnogo radi.
Za sredstvo	čime?	Piše olovkom.
Za društvo	s kim?	Putuje sa sestrom.

Kako pravilno odrediti službu reči?

Pronađite predikat. On je oslonac analize rečenice.
Od predikata pronađite subjekat pitanjem ko ili šta je nosilac onoga što predikat kazuje.
Proverite da li glagol zahteva objekatsku dopunu.
Pronađite izraze koji označavaju mesto, vreme, način, uzrok i druge okolnosti.
Uz svaku imenicu pronađite atribute i eventualnu apoziciju.
Odredite službu cele sintagme, a zatim odnose unutar nje.
Proverite značenje. Samo padežno pitanje nije uvek dovoljno.

Analiza jedne rečenice

Primer: Moja sestra Ana juče je pažljivo napisala dugačko pismo baki u svojoj sobi.

je napisala: predikat
moja sestra Ana: subjekat
moja: atribut uz imenicu sestra
Ana: apozicija uz imenicu sestra
pismo: pravi objekat
dugačko: atribut uz imenicu pismo
baki: nepravi objekat
juče: priloška odredba za vreme
pažljivo: priloška odredba za način
u svojoj sobi: priloška odredba za mesto
svojoj: atribut uz imenicu sobi

Najčešće greške

Služba se određuje samo prema vrsti reči.
Analiza počinje od prve reči umesto od predikata.
Svaka imenica u nominativu automatski se proglašava subjektom.
Svaki zavisni padež proglašava se objektom.
Instrumental sredstva meša se sa objektom.
Imenica uz drugu imenicu uvek se proglašava atributom, iako može biti apozicija.
Određuje se samo glavna reč, a zanemaruje služba cele sintagme.