Služba reči u rečenici – kako je odrediti

Ozbiljnu nedoumicu učenicima predstavlja služba reči u rečenici. Čak i kada se gradivo o vrstama reči perfektno nauči ono se teže primeni na konkretnim primerima. Na testovima se dešava da učenici znaju šta je imenice, ali ne umeju da odrede koju službu vrši u datoj rečenici. Tada nastaje problem.

Naime, znanje o vrstama reči pripada oblasti morfologije, dok je određivanje službe reči u rečenici iz oblasti sintakse. Kako gramatika našeg jezika funkcioniše u međusobnom prožimanju ove dve, ali i ostalih oblasti jezika, one se nikako ne isključuju.

Zato ćemo problem sa određivanjem službe reči u rečenici lako rešiti ako smo prethodno savladali vrste reči.

U nastavku teksta sledi objašnjenje o službama koje reči mogu da vrše u rečenici.

Reči u službi subjekta

Pre nego što objasnimo koje reči u rečenici mogu biti u službi subjekta, valjalo bi obnoviti znanje o subjektu.

U svim gramatikama subjekat je definisan kao jedan od dva glavna rečenična člana koji pokazuje ko vrši radnji. Dakle, reč je o predmetu/biću (određeni pojam uopšte) koji pokreće radnju koja je označena prediktom.

U nastavku teksta slede primeri vrsta reči koje se mogu naći u službi subjekta.

Imenice u službi subjekta

Imenica je vrsta reči koja najčešće vrši službu subjekta u rečenicama. To je potpuno očekivano budući da je subjekat označen kao predmet koji pokreće radnju, a upravo se imenicama označavaju te predmetnosti. Takođe, imenicama su svojstvene kategorije roda, broja i padeža, a i kod subjekta možemo govoriti o njima.

Evo primera:

Dete je pojelo supu.

U ovoj rečenici imamo dve imenice: dete i supu. Pokušaćemo da odredimo koja je u službi subjekta.

Imenica dete srednjeg je roda, nalazi se u nominativu jednine. Njeno značenje je takvo da ona u ovoj rečenici ukazuje ko vrši radnju ( ko je pojeo supu ). Dakle, imenica dete biće u službi subjekta. S druge strane imamo i imenicu supu, koja je takođe ženskog roda i nalazi se u akuzativu jednine. Možemo postaviti pitanje šta je dete pojelo, ali onda nikako imenica supa neće biti u službi subjekta, već u službi objekta, o čemu će tek biti reči.

Ukoliko je imenica u nominativu, onda ćemo takav subjekat odrediti kao gramatički subjekat.

Ana je pročitala roman „Na Drini ćuprija”.

Ukoliko je imenica u genitivu, dativu ili akuzativu, onda ćemo takav subjekat odrediti kao logički subjekat.

Nema vetra.

Devojčicu je strah.

Druge vrste reči u službi subjekta

O imenicama u službi subjekta bilo je više reči, jer su one najzastupljenije u ovoj službi. Međutim, postoje primeri i kako druge vrste reči mogu biti u službi subjekta:

Zamenice u službi subjekta:

1. Ti si na redu.
2. To nećemo više trpeti.
3. Taj nije normalan.
4. Ja govorim šta hoću.

Brojevi (brojne imenice, brojevni pridevi i zbirni brojevi) u službi subjekta:

1. Dvojica nedostaju.
2. Otišlo je petoro.
3. Samo će prvi postati slavan.

Pridevi (poimeničeni) u službi subjekta:

1. Stari su iskusniji.
2. Mrtvi ne govore.
3. Sit gladnom ne veruje.

Infinitiv u službi subjekta:

1. Misliti znači postojati.
2. Pušiti je štetno.

Neke nepromenjive reči u službi subjekta:

1. Ah je uzvik.
2. Ako je veznik.
3. Danas je prilog.
4. Ispred je predlog.

Kada govorimo o nepromenjivim rečima u službi subjekta, trebalo bi istaći da se one u takvoj sintaksičkoj poziciji „opredmećuju”, tj. dobijaju svojstva koja su karakteristična za imenice. Njima inače takva leksička i gramatička predmetnost nije svojstvena.

Reči u službi predikta

Predikat je kao i subjekat jedan od dva glavna rečenična člana. On u rečenici pokazuje šta radi subjekat ili ukazuje na neku osobinu subjekta. Na primer:

1. Potok žubori.
2. Reka je čista.

U gore navedenim rečenicama primećujemo da predikat žubori ukazuje na radnju koju vrši subjekat (potok), a da predikat je čista pokazuje osobinu subjekta (reka). Odmah možemo primetiti da se ta dva predikata razlikuju i po tome kojoj vrsti reči pripadaju. Predikat žubori pripadaće glagolima, a čista pridevima.

Vrsta reči koja se najčešće nalazi u službi predikta jeste upravo GLAGOL i on obavezno mora biti u ličnom glagolskom obliku. Međutim, kako to pokazuje gore navedeni primer, i neke imenske reči mogu biti u službi predikta.

Golagoli u službi predikta

Kao što je već napomenuto, ova vrsta reči najčešće je u službi predikta u rečenicama. Glagol mora biti u ličnom glagolskom obliku. Ovakav predikat u gramatikama se naziva glagolski predikat. Evo primera:

1. Vetar duva.
2. Baka plete šal.
3. Svi će doći na zabavu.
4. Ja želim da naučim ruski jezik.

Primeri pokazuju da se glagoli u ličnom glagolskom obliku nalaze u službi predikta. Na osnovu primera možemo zaključiti da se radi o prostim i složenim glagolskim predikatima.

Imenske reči u službi predikta

Kada se neka imenska reč nađe u službi predikta, onda se on nazima imenskim prediktom. Međutim, trebalo bi znati da se i kod imenskih predikata u čijoj je službi neka imenska reč uvek pojavljuje i glagolski deo. Na primer:

Ivana je učiteljica.

Ova rečenica sastoji se od imenice Ivana koja je u službi subjekta, od kraćeg oblika pomoćnog glagola JESAM i od imenice učiteljica, koja će u spoju sa kraćim glagolskim oblikom je činiti predikat.

Glagol + imenica: Novak je teniser.

Glagol + pridev: Novak je najuspešniji.

Glagol + broj: Novak je prvi.

Glagol + zamenica: Oni su takvi.

***Glagol + prilog: To je glupo; Sutra će biti prekasno.

Reči u službi objekta i atributa

Pre nego što objasnimo koje reči mogu vršiti službu objekta i atributa, valja se kratko osvrnuti i na samo definisanje ovih rečeničnih članova.

Objekat označava pojam na kome se vrši određena radnja. On je dopuna glagolima i možemo razlikovati pravi i nepravi objekat. Reči koje se mogu naći u službi objekta su: imenice i zamenice. Evo primera:

1. Komšija prodaje kuću. ( Imenica je u akuzativu bez predloga);
2. Uzeo je parče čokolade. (Deoni genitiv);
3. Ti mora nisi ni video. (Deoni genitiv);
4. Imali vode? (Deoni genitiv).

Gore navedeni primeri pokazuju kako imenice vrše službu objekta. U zagradama se nalazi i mali podsetnik na to da se u ovim rečenicama radi o pravom (direktnom) objektu.

Sledeći primeri ilustruju vrste reči koje takođe vrše službu objekta, ali nepravog (indirektnog):

1. Njega se sećam odlično. (Lična zamenica u genitivu jednine muškog roda);
2. Baki su doneli hleb. (Imenica u dativu jednine ženskog roda);
3. Čistili su metlama dvorište. (Imenica u instrumentalu množine ženskog roda).
4. Šta mu se događa? (Kraći oblik dativa lične zamenice za treće lice jednine muškog roda).

Atribut je sporedni rečenični član koji određuje neki neodređeni pojam. Stoji uz imenicu i kazuje neku njenu osobinu. Reči koje se najčešće pojavljuju u službi atributa su:

1. Pridevi: Vesela deca se igraju; Sjajno sunce sija; Komšija ima lepo dvorište;
2. Imenice: Došla je učiteljica Maja;
3. Pridevska zamenica: Ova škola nema mnogo učenika;
4. Redni broj: Prvi komšija prodaje kuću.

Reči u službi priloških odredbi

Priloške odredbe određuju glagolsku radnju po mestu, vremenu, načinu, uzroku i količini. U odnosu na ono što označavaju i vrste reči koje se pojavljuju u njihovoj službi su različite. Evo primera:

1. Mesni prilozi: Ovuda su prošli; Krenuli su odatle;
2. Vremenski prilozi: Nekada je sve bilo drugačije; Nikad se ne treba predavati; Sad nije vreme za te razgovore;
3. Načinski prilozi: Tako je već bolje; Tužno je sve to gledati;
4. Imenice: Dugo smo šetali ulicama; Godinama ih nismo videli; Pričao je kroz suze (predlog + imenica).