Sadržaj
Sporedni rečenični članovi (objekat, atribut) zadaju mnogo muka učenicima. Izgleda kako tu nema mnogo posla i kako je njihovo usvajanje još lakše ako se lepo nauči šta je subjekat, a šta predikat.
Ipak, praksa pokazuje drugačije. Učenici se neuporedivo više muče i kolebaju kada su u pitanju objekat i atribut, nego kada su u pitanju glavni rečenični članovi.
Dolazi do mešanja pojmova, podela, čak i nerazlikovanja osnovnih stvari, te tako nastaju greške, nesiurnost učenika i naravno, odbojnost prema gramatici uopšte.
Dajemo vam odgovor na pitanje kako prepoznti objekat i atribut u rečenici.
Šta je objekat?
Pođemo li od termina koji vodi poreklo iz latinskog jezika (obiectum), a označava nešto što je nasuprot nečemu, za objekat ćemo reći da je:
- rečenični član koji označava predmet na koji prelazi radnja;
- predmet koji se dovodi u vezu sa glagolskom radnjom o kojoj je reč;
- predmet koji pokazuje na kome ili na čemu se vrši radnja.
Ovo su neke od mogućih definicija pomoću kojih smo se, tokom školovanja upoznali sa objektom. Na primeru koji slede, podvučene reči su objekti i svi oni su u vezi sa glagolskom radnjom koja je data u rečenici:
- Mama pravi tortu.
- On poštuje roditelje.
- Video sam mnogo ljudi.
Za podvučene primere znamo da su objekti, jer lako možemo postaviti pitanja: šta pravi mama, koga on poštuje ili koga sam ja video i da odgovor bude u vidu predmeta ili biće na koji će preći radnja.
Zašto je sporedan rečenični član?
Za koju god od definicija koje smo naveli u gornjem odeljku da se opredelimo, takođe, za objekat ćemo dodati i to da je sporedni član u rečenici, a to je zato što se on u rečenici ne može samostalno upotrebiti – u rečenici je uveden na osnovu glagola, tj. glagolske radnje.
Recimo, u rečenici: Mama ______ tortu, ne možemo da tvrdimo da je imenica torta objekat, jer nemamo glagolsku radnju, te nam imenica sama po sebi ništa ne znači – ona bez radnje, tj. glagola ne postoji.
Na osnovu toga što se može pojaviti u rečenici, ali sa druge strane i ne mora, objekat nazivamo sporednim ili zavisnim rečeničnim članom.
Ipak, uz ovu tvrdnju stoji i to da je njegovo prisustvo u rečenici nekada obavezno, a to je uz upotrebu prelaznih glagola, koji, kako im sam naziv kaže traže objekat na koji će radnja preći.
Primer koji to ilustruje: Mama je napravila tortu.
Ukoliko bismo ovu rečenicu upotrebili bez objekta, ona bi bila nedopunjena, jer: Mama je napravila traži dopunu, tj. odgovor šta je napravila.
Rečenice bez objekta
Veliki broj glagola ne otvara mesto objektu, što znači da ima i rečenica u kojima objekta nema i ne može ga biti. Takvi su svi oni glagoli koji označavaju radnje koje se ne odvijaju na predmetu niti su u vezi sa njim. To su, pre svega, glagoli kretanja i glagoli stanja.
Glagoli stanja = radnja bez aktivnosti vršioca. Zato je i logično odsustvo predmeta.
Na primer, u rečenici: Stojim ispred prodavnice ili Dete je mirovalo dok su mu popravljali zub, glagoli stajati i mirovati su takvi da ne traže objekat uz sebe.
Glagoli kretanja = aktivnost se svodi na kretanje vršioca za koji u načelu nije potreban nikakav predmet.
Primer: Išao sam mračnom ulicom; Putujem u nedelju; Lutaju šumom u potrazi za pečurkama.
Rečenice sa više objekata
Pošto radnje koje su označene glagolima mogu uključiti i više predmeta, to će značiti da se u rečenici mogu pojaviti i više objekata. Tada je najčešće jedan objekat bliži, a jedan dalji.
Primeri rečenica sa više objekata:
- Decu je teško osloboditi straha.
- Poslužila nas je voćem.
- Izdala je kuću studentima.
Direktni (bliži) objekat
Da bismo u rečenici objekat odredili kao bliži, odnosno direktni kako se još naziva, moramo da znamo u kojim se padežnim oblicima on najčešće može naći. To su:
- Akuzativ bez predloga: Prodao je kuću; Napisao je priču; Videli smo more.
- Deoni genitiv: Tata je popio vina; Najeo sam se kolača.
- Slovenski genitiv: On baš nema sreće.
Indirektni (dalji) objekat
Indirektni objekat možemo takođe prepoznati na osnovu padeža u kome se nalazi:
- Genitiv (ali ne deoni): Sećam se njega vrlo dobro.
- Dativ: Hranu su odneli psu.
- Akuzativ: Mika baš liči na dedu.
- Instrumental: Pisali su olovkom.
- Lokativ: Pričali smo o školi.
Šta je atribut i kako ga prepoznati u rečenici?
Kako postoje glagolske dopune, tako postoje i imenske. Atribut je imenska dopuna, čiji naziv potiče takođe iz latinskog jezika (attributum) i znači ′ono što je pridodato′, a može biti pridodato imenskoj reči.
Stoga, atribut je sporedni rečenični član i njegovo pojavljivanje u rečenici zavisiće upravo od te imenske reči koju on treba da odredi po nekom svojstvu i osobini.
U službi atributa najčešće se nalaze pridevi i imenice, ali i neke druge vrste reči.
Pridevi: Vesela deca se igraju u parku; Uvelo lišće prekrivo je dvorište.
Imenice: Video sam baka Maru.
Kongruentni atribut – šta je to?
Ovom vrstom atributa nazivaju se oblici najčešće izraženi pridevskom rečju, a koji se slažu u rodu, broju i padežu sa imenskom rečju uz koju stoje.
Na primer: Vesela devojka šeta parkom. U ovoj rečenici atribut je reč vesela i ona se nalazi u nominativu jednine i ženskog je roda, baš kao i imenica devojka.
Isto je i sa atributima ova, tvoje, prvi u rečenicama: Ova kuća je prodata, Tvoje dete je neposlušno, Prvi zadatak je mnogo teži od ostalih.
U rečenici, kongruentni atribut može se odnositi na osobinu prema svojstvu kvaliteta (šarena haljina, naporan rad), kvantiteta (krupna žena), prisvojnosti (moja haljina).
Kako izgleda nekongruentni atribut?
Nasuprot kongruentnom atributu, nekongruentni atribut ne podrazumeva slaganje u rodu, broju i padežu, nego je sa imenskom rečju u posebnom odnosu pridruživanja.
U rečenici može biti izražen pomoću kosih padeža ili priloga.
Primeri koji to ilustruju: Kupili smo televizor u boji, Izgubila je moć govora, Žena iz zgrade je veoma ljubazna, Kuća levo je njena.
Značenja nekongruentnog atributa
- Prisvojnost: Trebalo bi da majstori poprave krov na školi.
- Kvalitativnost: Obično ne nosi haljine sa dugim rukavima.
- Namena: Pije sirup protiv kašlja.
- Mesto: Sedeli su na klupi u dvorištu.
- Vreme: Stigao je nedelju dana pred Uskrs.