Sadržaj
Pismeni sastavi često predstavljaju problem učenicima, te se njihovo pisanje zasniva na težnji da se napiše bilo šta i tako što pre završi rad. Da li će rad biti smislen, zanimljiv i pravopisno korektan, učenicima je sasvim svejedno. Takva loša navika učenika pokazala je nezainteresovanost za pisanje pismenih sastava, te učenici često i ne napišu rad ili pisanje prepuste drugima – „stručnima“ za to. Ali kako napisati sastav a da on bude željen od strane učenika.
Da pismeni sastavi ne bi bili praznorečje i da ih učenici ne bi omrzli, mora da postoji želja i potreba da se nekome nešto saopšti. Posle želje, važni su trud i vežbanje i pismeni sastavi biće pravo zadovoljstvo.
Pismeni sastavi o zimi ili bilo kom godišnjem dobu najradije se daju učenicima osnovne škole. Ipak, kada učenik jednom savlada „model“ za pisanje, moći će da ga kasnije primeni na sve slobodne teme.
Uopšteno i konkretno kazivanje
Kada su u pitanju pismeni sastavi nastavnici često sugerišu učenicima da njihovo kazivanje bude konkretno, jer važi za slikovitije, zanimljivije i originalnije od uopštenog. Ono sadrži značajne pojedinosti, zahteva preciznije zapažanje i nešto više mašte i jezičkog stvaralaštva.
Postoji razlika između rečenice Stigla je zima i sneg je pao i rečenice S prvim pahuljama i oštrim mrazom, zima je pozdravila i moj kraj, došavši neosetno, u belim kočijama.
Svaki učenik će primetiti da je prva rečenica uopštena, kratka, jasna, te da tu nema nečeg što bi izazvalo pažnju onoga ko čita.
Isto je i sa rečenicama U proleće priroda ponovo oživi, Letnji dani su vreli, Jesenje kiše su hlade i brojne rečenice koje nastaju na ovaj način. One traže da budu slikovitije opisane, da iznesu neku pojedinost svojstvenu datoj temi – recimo, ako je tema o jeseni, razmislimo šta je ono što je karakteristično za nju. Nije dovoljno samo napisati da su kiše hladne, jer su jeseni svojstvene i promene koje su vidljive u prirodi – lišće i drveće, na primer. Te promene koje se dešavaju sa drvećem mogu biti opisane na razne načine.
Umesto Lišće je opalo sa drveća, za lišće možemo reći da je promenilo boju, izgled, da je žuto, bakreno, uvelo… I sve to bogatom i sažetom konkretizacijom pretvoriti u sledeću rečenicu Na ogolelim granama povetarac njiše tek poneki zlatni, uveli list ili Zelene bujne krošnje izgubila su svoj raskošan sjaj ili Na ogolelim granama treperi poneki bakreni list.
Naravno, konkretizacija ne treba da bude razvučena i dosadna. Duža rečenica ne znači da će biti konkretnije i smislenije iskazana od kraće.
Svako će primetiti razliku između rečenice Mesec sija iznad šume, koja je kratka, jasna i uopšteno i rečenica Nad šumom se osmehuje mesec, Šuma se uplela u srmu mesečine, koja slikovito kazuje o istoj pojavi kao i prethodne rečenice.
Kvalitet ili kvantitet?
Najvažnije je temu celovito obraditi, odgovoriti na nju, izmaštati i sastaviti u smislene i ispravne rečenice. Pismeni sastavi traže da njihova dimenzija bude ispoštovana – da ima određeni uvod, razradu i zaključak.
Oduvek je prevlast imao kvalitet pismenog sastava nego njegov kvantitet. Poznato je stilističko načelo po kome valja govoriti i pisati tako da se sa što manje reči kaže što više.
Rečenica Stigla je jesen, sadrži samo jedan podatak, jedno uopšteno zapažanje, zato je i sačinjena od malo reči. Ako učenik želi da poradi na njenom kvalitetu proširiće je tako što će izneti još značajnih pojedinosti, obogatiti je – Iako smo neumorno koristili poslednje dane leta i jeseni smo se mnogo obradovali.
Ono što je najvažnije jeste da rad bude kvalitetan, a da li će on biti napisan na jednoj ili dve strane sasvim je nevažno. Važno je izbegavati ponavljanje istih informacija, opisa, misli, jer na taj način „vrtimo u krug“ jedno isto. Rad ispadne duži, ali u njemu nema ničeg novog.
Suvišne reči, praznorečje, fraze
Suvišne reči, a čak i čitave rečenice često se mogu naći u pismenim sastavima.
Ako kažemo Sneg bele boje vejao je danima, otvara se mogućnost da postoji i sneg neke druge boje. To znači da je bele boje suvišna sintagma. Sa istim razlogom treba izbegavati žuto sunce, plavo nebo, zelena trava i slično, jer se umesto takvog nagomilanog i suvišnog navođenja nečega što se podrazumeva može slikovito reći plavetnilo neba, sunčev sjaj.
Praznorečje i fraze takođe su često prisutne u pismenim sastavima učenika. Deluju kao sitna greška i često promaknu i nastavniku i učeniku.
Svima je dobro poznato da je leto najlepše godišnje doba – na prvo čitanje rečenica izgleda dobro, skoro da nema nikakvih greški. Ipak, ako pogledamo svima je dobro poznato, onda ćemo se zapitati: „Ako je već svima poznato, zašto se o tome piše?”
Rečenica Šetajući šumom bacila sam pogled na ogolele grane, takođe može postaviti pitanje: „Kako se to pogled baca?”
Dvosmislenost, nejasnoće, neusklađenost
Nejasna mesta, nedorečene i dvosmislene misli uvek predstavljaju problem prilikom čitanja i razumevanja sastava.
Rascvetalo drvo zaklonilo je brdo, Sneg se lagano topi, te i Sneško Belić postaje sve manji, ali i dalje je lep i čaroban. Ove rečenice tražiće odgovor na pitanja: „Ko je i dalje lep i čaroban, Sneško Belić ili sneg i kako je moguće da drvo zakoni brdo.”
Dakle, zbog svoje dvosmislenosti i nejasnog sadržaja ovakve rečenice treba izbegavati. Takođe treba obratiti pažnju i na neusklađenost pojedinih delova iskaza.
Na primer, u rečenici Vetar duva i lomi (krši) grane – lako se može uočiti neusklađenost koja ukazuje da treba pronaći neki drugi glagol umesto glagola „duvati”, jer ako duva ne mora da znači i da lomi, krši grane. Zato bismo glagol duvati mogli zameniti glagolima: vitlati, besneti, pomahnitati, jer će oni najbolje opisati datu situaciju.
Uvod, razrada i zaključak
Još dok smo se učili da pišemo pismene sastave, učitelji, zatim i nastavnici uvek su opominjali da jasno izdvajamo uvod, razradu i zaključak. To je bilo neko pravilo bez koga ne bismo uspešno napisali pismeni sastav.
Ali zašto je to je to bitno?
Onda kada dobijete određenu temu (jesen, leto…), valja dobro razmisliti o čemu ćete pisati. Dakle, u glavi treba da postoji neki kratki koncept kako će naš rad izgledati.
Uvek se postavlja isto pitanje: Kako i odakle početi?
Dakle, razmišljanjem kako početi, nemeće se neophodnost uvoda. Pismeni sastav mora imati uvod.
Kako treba da izgleda uvod?
Zimi sve izgleda drugačije. Sneg neprestano pada. Otišao sam sa drugom i bratom da se sankam. Nadam se da će zima uskoro proći i sa nestrpljenjem očekujem proleće.
Ovakav uvod nikada neće biti pohvaljen i označen kao dobar, jer tu mnogo toga ne valja. Pre svega, ako u samom uvodu napišemo kako smo otišli da se sankamo, a nigde i ne pomenemo da je stigla zima, krećemo negde od sredine. To nikako onda ne može biti uvod.
Uvod je predviđen za početak iznošenja informacija o nečemu. Prvo pominjanje zime i neki početni, karakteristični opis može biti dobar početak.
Posle hladne i duge jeseni moj kraj zablistao je pod prvim snegom. Leto je odavno otišlo, hladne kiše su nestale, a najlepše godišnje doba konačno je počelo. Dakle, uvod može da sadrži osvrt na godišnje doba koje je prošlo, ali naravno da ne mu ne bude čitav uvod posvećen. Kroz rečenicu ili dve sasvim je moguće opisati smenu doba i nadovezati se novo.
Učenici često greše kad misle da uvod treba da bude sadržan u dvema-trima rečenicama. On može biti i duži, ali da ne prelazi okvire onoga što je predviđeno da se u njemu nađe. Ako pišemo o zimi, nećemo u uvodu pisati o sankanju, dogodovštinama na snegu, nekom nestašluku i tako dalje.
Razrada – slobodno se raspišite
Razrada kao što joj sama reč kaže treba da razradi temu o kojoj je reč. Samim tim, očekivano je da će razrada biti i najduži deo našeg sastava. Ona pruža mogućnost da se progovori o svim osećanjima koja u nama izaziva određeno godišnje doba, zapažanja koja primećujemo u prirodi ili da lična iskustva pretočimo u rečenice o doživljajima na snegu, na moru…
Razrada treba da bude opširnije iskazivanje onoga što smo nagovestili u uvodu. Ako je reč o zimi u razdradi se pored brojnih opisa nađu i neki događaji na snegu (sankanje, grudvanje, skijanje, pravljenje Sneška Belića…), što nije nepoželjno, ali opet – ako tema ne precizira da se piše o doživljajima na snegu, ne treba razvlačiti.
Razrada daje najveću mogućnost da se učenik oslobodi i prepusti mašti.
Zaključak – kratak sažetak svega
Ako uvod traži da se o temi progovori i da se počne, a razdrada da opširnije objasnimo ono što smo napomenuli u uvodu, zaključak će biti sažetak razrade. Dakle, u zaključku pravimo kratak osvrt na ono o čemu smo pisali u uvodu, uz isticanje ključnih ideja, misli, osećanja.
Volim zimu, jer je posebno godišnje doba, jer je priroda uspavana pod snežnim nametima, ali ipak željno iščekujem proleće i dane kada ću moći duže da budem napolju, kada drveće lista, cveće miriše i sve izgleda živo i veselo.
Ono što je najbitnije jeste to da u zaključku ne treba iznositi nove informacije i podatke koje kojih nije bilo u razradi. Osvrt na ono što smo već opširno razradili u glavnom delu sastava treba da bude kratak, jasan, bez detaljisanja i odugovlačenja, kako razrada ne bi izgubila smisao.