Sadržaj
Juni je mesec koji se obeležava u svetu kao mesec Alchajmerove bolesti i demencije. Takođe, ovo je period u godini kada se najviše širi svest o zdravlju mozga i načinima za njegovo očuvanje. Pored toga, ističu se problemi u društvenom prihvatanju i adaptaciji osoba sa Alchajmerovom bolešću. Te osobe, zbog osobina svoje bolesti, često bivaju u manjoj ili većoj meri izopštene od strane svojih dotadašnjih prijatelja, a ponekad i porodice. A s druge strane, pažnja i briga su im mnogo potrebnije za normalno funkcionisanje. O tome kako Alchajmerova bolest nastaje, kako se može sprečiti njen nastanak i kako se sa njom nositi, pročitajte u nastavku.
Šta je Alchajmerova bolest?
Pre svega, na ovo pitanje treba odgovoriti demantom na uobičajeno izjednačavanje Alchajmerove bolesti sa demencijom. Alchajmerova bolest nije demencija. Naime, demencija se ne može definisati kao bolest, već predstavlja skup svih stanja koja se karakterišu postepenim gubitkom pamćenja i otežanim učenjem i upamćivanjem novih stvari. Demencija je najčešće prouzrokovana nekim oštećenjem nervnih ćelija mozga, a uzrok tog oštećenja su obično različite bolesti. Alchajmerova bolest je jedna od tih bolesti, dakle, ona nije isto što i demencija, već njen uzrok i to najčešći.
U osnovi Alchajmerove bolesti je oštećenje i gubitak neurona, pogotovo neurona iz kore mozga. Samim tim, preostali neuroni gube kontakte (tzv. sinapse) sa izgubljenim neuronima. Preko tih kontakata se šalju signali, omogućava prenos informacija, učenje i trajno pamćenje. Što je više kontakata između neurona, to je bolja i inteligencija i logičko razmišljanje i povezivanje. Kod gubitka neurona i sinapsi, svi ovi procesi su poremećeni. A gubitak neurona, kao ćelija koje se ne mogu obnoviti, ukazuje nam i da je ova bolest praktično neizlečiva. Odnosno, ona se može samo eventualno usporiti ili ublažiti tegobe pacijenta.
Alchajmerova bolest – promene na nivou neurona
Promene van neurona
Kada su u pitanju razlozi za gubitak neurona, u nauci se došlo do saznanja da postoji protein pod imenom amiloidni prekursorni protein, tj. APP. Ovaj protein je velika pomoć neuronima u obnavljanju kada postoji oštećenje. Ali, kao i svaka materija u našem organizmu, i APP protein s vremenom stari, propada i praktično se reciklira kako ne bi dalje ometao normalne funkcije. Međutim, u Alchajmerovoj bolesti, umesto normalne razgradnje, dešava se greška pri razlaganju već starog oronulog proteina i od njega nastaje otpadni produkt koji ne može da se reciklira, ali je zato lepljiv i zajedno sa mnogo drugih, istih takvih otpadnih produkata, stvara ploče (plakove). Te ploče rastu i nagomilavaju se između neurona, remete njihov normalan rad, kao i stvaranje novih kontakata sa drugim neuronima. Tako se oštećuje memorija.
Takođe, ove ploče mogu biti privući ćelije imunog sistema koje će pokušati da uklone uljeza, izazivanjem zapaljenske reakcije, ali uglavnom bez mnogo uspeha. Još jedan od problema formiranja ovih ploča je što se mogu naći u blizini krvnih sudova mozga i tako ih oštetiti, izazvati krvarenje, pa i veći gubitak krvi.
Promene unutar neurona
Još jedna od karakteristika ove bolesti jeste formiranje klupka unutar samih nervnih ćelija. Za razliku od ploča koje se stvaraju van ćelija i uglavnom narušavaju kontakt među njima i oštećuju ih od spolja, klupka remete unutrašnju strukturu neurona. Naime, i nervne ćelije imaju svoj skelet, koji omogućava održavanje oblika neurona, ali i obezbeđuje da se po njemu kreću hranljive materije s jednog na drugi kraj ćelije. Najvažniji protein u sastavu tog ćelijskog skeleta zove se tau protein. Smatra se da nekim manje poznatim mehanizmom, ploče, koje su van ćelija, šalju određene enzime unutar ćelije. Ti enzimi menjaju strukturu tau proteina i on zato prestaje da bude deo skeleta i da pruža podršku neuronima, već se tako izmenjen izdvaja, nagomilava i zajedno sa drugim tau proteinima takođe formira klupka koja oštećuju unutrašnjost nervne ćelije.
Praktično, u Alchajmerovoj bolesti, putem dva mehanizma, neuroni se oštećuju i od spolja i iznutra i to vodi različitoj simptomatologiji. Pored toga što se oštećuju, ovi neuroni podležu programiranoj ćelijskoj smrti, tj. praktično se žrtvuju zbog shvatanja svog oštećenja i težnje da ne naprave veće probleme. Ali, na ovaj način odumire veliki broj neurona. Sve više njih se postepeno oštećuje pločama ili zgomilanim proteinima i podvrgava se smrti. Sve manji broj nervnih ćelija vodi smanjenju mase kore mozga i postepeno gubitku pamćenja, pažnje, koncentracije, razumevanja, inteligencije, a u krajnjim stadijumima i gubitka govora i normalnih pokreta. Jer pored navedenih funkcija, neuroni programiraju sve procese u našem organizmu i odgovorni su za njihovo pravilno izvođenje. Onda kada ih nema, ti procesi su prepušteni sami sebi i ne izvode se kako treba ili uopšte.
Uzroci Alchajmerove bolesti
Zašto se kod nekih osoba Alchajmerova bolest javlja, a kod drugih ne? Pre svega, uzroci se mogu podeliti na sporadične i familijarne. Sporadičnima se uzrok praktično ne zna, ali se pretpostavlja da postoji više njih. Odnosno, da na nastanak ove bolesti utiču razni genetski faktori u kombinaciji sa životnim navikama, štetnim faktorima iz spoljašnje sredine, itd. U čak 90-95% slučajeva bolesti, reč je upravo o sporadično nastaloj Alchajmerovoj bolesti. I ovakav tip se uglavnom javlja u starijem životnom dobu, tj. rizik za nastanak raste sa godinama. Ulogu u nastanku ove bolesti smatra se da ima gen sa komplikovanim imenom – gen apolipoproteina E, na alelu 4 (APOE e4). Uprkos težnji da govorim što manje medicinskim jezikom, smatrala sam da je važno da naziv ovog gena ipak spomenem. Pre svega jer će neko možda poželeti da obavi genetsko testiranje, zbog sumnje da je pod rizikom ili da je počeo da razvija simptome.
Familijarni oblik Alchajmerove bolesti podrazumeva postojanje dominantnog gena koji sadrži nekoliko mutacija i koji se nasleđuje u porodici i koji izaziva rani početak bolesti, dakle češće kod mlađih ljudi, sa bržim razvojem bolesti, već do četrdesete godine, i sa težom kliničkom slikom. Na sreću, ovaj oblik je ređi, odnosno postoji kod oko 5-10% obolelih od Alchajmera. Ovaj gen je najodgovorniji za nastanak ploča proteina između neurona, koje sam već spomenula. Takođe, u nastanku familijarnog oblika Alchajmerove bolesti učestvuje i genetski poremećaj karakterističan za Daunov sindrom, odnosno višak hromozoma broj 21.
Simptomi
U početku bolesti, simptomi se čak ne moraju ni primetiti. Međutim, kako formiranje ploča i petlji napreduje, sve veće je oštećenje neurona i počinju prvi simptomi. Pre svega, dolazi do gubitka kratkotrajne memorije. Reč je o obliku pamćenja koje nam omogućava da pamtimo šta smo malopre izgovorili ili u kom smeru smo krenuli. U tom stadijumu, osobe mogu zaboraviti šta su doručkovale tog jutra. A zatim, postepeno, motorne funkcije poput jedenja mogu biti otežane, kao i sposobnost komunikacije. Pacijenti mogu imati problem da se u razgovoru sete reči koju žele da upotrebe. To ih može činiti zlovoljnim, isfrustriranim i mogu često menjati raspoloženja.
U krajnjim stadijumima, dolazi do gubitka dugotrajnog pamćenja, odnosno osobe mogu zaboraviti imena svoje dece ili supružnika. Na kraju, mogu postati dezorijentisani, što je opasno, jer postoji šansa da zalutaju na putu od kuće i izgube se. Na kraju bivaju uglavnom pasivni i statični i u nemogućnosti da se bave uobičajenim dnevnim aktivnostima. Uzrok smrti je, malo neočekivano, zapravo plućna infekcija i upala pluća.
Zašto se prvo gubi kratkotrajna memorija? Kada pamtimo nešto što se upravo desilo, pravi se mali broj kontakata (sinapsi) između nervnih ćelija i s vremenom, ti kontakti mogu nestati, ako tu informaciju ne ponavljamo. Ali kod dugotrajne memorije, sa svakim sledećim podsećanjem na tu informaciju, stvaraju se novi kontakti vezani za njene najrazličitije detalje i manje su šanse da nestane veliki broj takvih kontakata. Uz to, kod osoba sa Alchajmerovom bolešću, neuroni često nisu sposobni da ostvare sinapse zbog ploča koje to remete, nalazeći se između neurona.
Dijagnoza
Jedini način za postavljanje prave dijagnoze je biopsija tkiva mozga. Ali, pošto je to zahtevna intervencija, mogu biti od pomoći metode snimanja u radiologiji i isključivanje drugih uzroka demencije.
Terapija
Alchajmerova bolest se praktično ne leči i izlečenje ove bolesti nije moguće. Ali postoje lekovi koji mogu ublažiti tegobe, mada su benefiti od njih takođe mali. Ali šta se može savetovati u svrhu sprečavanja ove bolesti ili bar odlaganja njenog početka? Ako uzmemo u obzir da je najvažnije čuvati svoje neurone i njihove sinapse, onda treba izbeći sve faktore koji ih mogu oštetiti pre vremena. Tu spadaju duvanski dim, alkohol, droge, aerozagađenje, pa i psihički stres. Zatim, fizička aktivnost omogućava rad mišića. Tako mišići, iz svojih mišićnih ćelija, tokom nekog fizičkog rada, stalno šalju povratne informacije u mozak i obezbeđuju angažovanje neurona. To znači da nervne ćelije stvaraju nove kontakte, još uvek su radno sposobne i bore se da ostanu u komunikaciji sa drugim neuronima. Dalje, čitanje knjiga, usredsređivanje na nove tekstove i razmišljanje o, uslovno rečeno, pametnim stvarima, ima isti efekat. A najveći od svih ima učenje novih veština.
Ako prvi put učimo da vozimo automobil, sviramo gitaru, da pletemo i heklamo, da rasklapamo delove nekog kućnog aparata ili rešavamo mozgalice, mi stalno držimo svoje neurone u stanju pripravnosti, efikasnosti i radne sposobnosti. Oni neprestanu stvaraju nove sinapse, pa čak i ako dolazi do gubitka starih, oni se konstantno u nekoj meri nadoknađuju. Obnavljanje zaboravljenih, a naučenih stvari, na primer, u vezi sa našom profesijom, takođe održava tonus naših neurona i time mozga. Povremeno pokušajte da jedete držeći kašiku levom rukom, ukoliko ste desnoruki, i obrnuto. Ili perite zube drugom rukom. To će takođe angažovati vaše neurone, napregnuti ih da obave ovu aktivnost kvalitetno i time ih održavati u tonusu.
Alchajmerova bolest – podsticaji, a ne prepreke
Zaključak je: čitajte, učite neke nove veštine, vežbajte ples uz trenere na youtube-u, upišite online kurs jezika, trčite, igrajte stoni tenis, rešavajte sudoku. Takoreći, trudite se da ne budete stalno u svakodnevnoj rutini ponavljanja uvek istih aktivnosti. Jer je baš tako kako kažu: rad održava čoveka, i njegov mozak.